О књизи: година / „На отвореном прозору који гледа на башту, где су сунцокрети расли у изобиљу, стајао је старији човек ретке седе косе и пунио патроне дуваном. Журио је, руке су му се тресле. Коначно, обрисао је метлом дуванску прашину са своје шибанице, закопчане на сва дугмад, која су се ту и тамо већ изгубила од дуготрајне употребе материјала који их је прекривао, набацио је зеленкасту капут, веома бео на раменима, ставио старински кашмирски цилиндар и изашао из куће. Док је одлазио, приметио је да је сунце већ стигло до прозорске даске. То је значило да је скоро једанаест сати. Старац је убрзао корак…»